Suze mogu da poteku od tuge, radosti, besa, nemoći. Starije su od reči, a prepoznavanje vrste plača pomaže i ubrzava definisanje i rešavanje emotivnih problema, kaže Ivanka Jovanović, psihoanalitičar.
Na mestu nesreće u čileanskom rudniku 2010. godine sin rudara Florencio Avalos počeo je da plače kada je njegov otac izvučen na sigurno. Odnah potom jedna baka prikazana je kako jeca zbog smrti unuke. Kako dva toliko različita događaja – jedan srećan, drugi tragičan – mogu izazvati istu reakciju? A što je još interesantnije, nisu samo tuga i sreća razlog za plakanje, već čitav niz različitih osećanja.
– Plač je snažan oblik neverbalne komunikacije, sa ogromnim potencijalom da kod druge osobe izazove emotivnu reakciju. Od prvog trenutka dolaska na svet beba plačem saopštava prvo da je živa, a zatim izražava čitav spektar negodovanja što je napustila ušuškan svet maminog stomaka. Roditelji u prvim mesecima života svoje bebe uče da „čitaju“ njen plač i da razlikuju šta im ona tako saopštava: da je gladna, ljuta, uplašena ili da joj je dosadno i da traži pažnju – objašnjava Ivanka Jovanović, psihoanalitičar.
Zbog toga ovaj način komunuikacije, koji je stariji od reči, i u odraslom dobu saopštava drugima na intenzivan, ali manje precizan način razna unutrašnja stanja. Uzmimo npr. bes i nemoć.
– Plač iz besa je ostatak iz dečjeg perioda i izražava stanje u kome smo nemoćni da rečima ili nekom akcijom postignemo cilj. Pored suza, izraz lica i pokreti više saopštavaju ljutnju, a prisutni češće osećaju ili krivicu ili takođe ljutnju – kaže naša sagovornica.
ŽALOST
Najzreliji i za naše duševno zdravlje najkorisniji plač je onaj od žalosti jer u sebi ima samoisceljujuće dejstvo. Suze su izraz tuge, a tuga je jedini pravi lek za gubitak koji čovek doživi. Ova vrsta plača prepoznaje se po tome što u osobi koja mu prisustvuje ne budi osećanja nelagode i uspaničenosti.
– Čovek koji može da podnese svoju tugu i bol, pa i da plače zbog takvih osećanja, ne emituje bespomoćnost, očaj niti deluje kao neko ko nema kontrolu nad sobom – objašnjava Ivanka Jovanović.
Ipak, mnogi ljudi stide se plakanja jer doživljavaju suze kao izraz slabosti, a većini je doživljaj da ne vladaju sobom veoma neprijatan.
– Naša izreka „plači, plači, manje ćeš piškiti“ odlično ilustruje fenomen da se plač doživljava kao metaforični gubitak kontrole nad sfinkterima – kaže naša sagovornica.
OLAKŠANJE
Suze olakšanja obično poteku prilikom emotivnog prelaženja iz stanja visoke napetosti u stanje oporavka, kad neka opasnost realno nestaje. Tada dolazi do naglog pada adrenalina i opuštanja tela.
Pomak od uzbuđenja do oporavka skoro uvek je pokrenut nekim psihološki značajnim događajem. Recimo, kad izgubljeno dete napokon ugleda roditelje ili kao u slučaju gorepomenutog čileanskog rudara. S druge strane, skoro nikada ne plačemo na vrhuncu krize, u prisustvu neprijatelja ili tokom perioda neiskazane tuge.
MANIPULATIVNI PLAČ
Manipulativni plač služi da se dopre do drugog bića, da se izazove njegova reakcija, ali bez autentičnih osećanja onoga ko plače. Obično je tu reč o emotivno nezrelim osobama koje nikako ne mogu da stupe u kontakt sa onim što zaista osećaju, ali imaju potrebu za kontaktom i prihvaćenošću. Njihova pseudoosećanja zapravo su iskrivljeno ogledalo tuđih očekivanja, prema kome se oni nesvesno upravljaju.
– Treba razlikovati ovu nesvesnu manipulaciju od namerne glume. Ljudi koji ovako plaču ne slute ništa o ovom svom mehanizmu. Međutim, drugi ne oseća empatiju kad neko tako plače, već uznemirenost i nestrpljenje – kaže Ivanka Jovanović.
S druge strane, postoje i osobe koje su naučile da plačem stižu do cilja. Manipulišući tuđim osećanjem krivice, nadaju se da će taj neko uraditi to što one žele.
NE PRETERUJTE S TEŠENJEM
Ljudima koji plaču više od svega treba sigurno mesto na kom će obraditi svoje misli i osećanja. Normalno je da u prisustvu uplakane osobe imamo potrebu da nešto učinimo, ali nametljiva pažnja ne pomaže. Obično je to loš trenutak da nekog pitamo šta mu je i da ga hitno utešimo uveravanjem kako će sve biti u redu i kako suze ništa neće rešiti.
Bilo da plačete vi ili neko drugi, najvažnije je dozvoliti prirodnoj fazi oporavka da učini svoje. Dok suze teku, ne morate da radite ništa. Jedino ako sedite blizu, a odnos to dopušta, možete lagano dodirnuti ruku uplakane osobe, tek da joj stavite do znanja da ste prisutni. Sve ostalo bi moglo biti napadno ili kontraproduktivno.
Muškarci nisu stvoreni za plač
- Žene se u proseku rasplaču 47 puta godišnje, a muškarci sedam.
- Do puberteta pol ne utiče na učestalost plakanja. Kasnije se to menja, ali ne samo pod uticajem vaspitanja nego i hormona.
- Testosteron smanjuje nagon za plakanjem, a estrogen i prolaktin ga podstiču.
- Muškarci usled emocionalnog stresa izlučuju više toksina kroz znoj jer manje plaču.
- Mnogi smatraju da plakanje ublažava i fizički bol, a ne samo duševni.
Izvor: Blic-Žena
